EPISODE I

‘MOJE DETE NEĆE VIŠE  NA ENGLESKI A SUPER MU JE IŠLO...’ ili:

Nije lako biti roditelj i nastavnik, ali nije lako ni biti dete. U današnje vreme nudi nam se sve i to sa svih strana, a prešareni izlozi ne olakšavaju izbor. Svima nam se desilo da nešto započnemo, pa odustanemo iz nekog razloga. Da li to zaista nije za nas, ili smo samo ‘udarili u nevidljivi zid’, odnosno došli do neke tačke kada bi bilo dobro da zatražimo pomoć? Kada postoje socijalni ili razvojni aspekti – dete je ugnjetavano od strane vršnjaka, nije mentalno ili fizički doraslo izazovu, to je ona alarmantnija strana medalje. Ali, šta se dešava kada dete započne aktivnost – na sopstveni zahtev ili odlukom roditelja, lepo mu krene, zadovoljno je, a onda odjednom kaže ‘Neću više!’ a nije u stanju da objasni zašto? Reakcije deteta često umeju da budu burne, od izričitog odbijanja do plakanja i ‘scena’ pred polazak na aktivnost. Nakon što su isključili već pomenute, validne i ozbiljnije razloge, roditelji često dolaze do zaključka da ni sami ne umeju da definišu šta se dešava, kao i da pomenuta aktivnost verovatno i ‘nije za dete’. Mi ćemo ovde sa vama podeliti naše znanje i iskustvo.

 

Iako ovo pitanje pokriva širok spektar potpitanja, ovde ćemo se baviti isključivo pitanjem odustajanja od učenja drugog jezika.

U ovom slučaju, ne možemo govoriti potpuno uopšteno. Prevashodno moramo govoriti o uzrastu dece i koliko su ona sama zrela da donose izvesne odluke, prevashodno odluku o tome da li će i kada početi da uče drugi jezik/jezike.

Od četvrte ili pete godine, dete je uglavnom spremno da uči neki drugi jezik ili da se bavi sportom. U tom uzrastu deteta, roditelj je taj koji donosi odluku da li će i na koju aktivnost upisati dete. Naravno, bilo bi dobro da roditelj prepozna sklonosti deteta i samim tim ga upiše na adekvatnu aktivnost kada je dete za to spremno (nekada roditelj ne proceni dobro, želi prerano da upiše dete i tada bi stručna lica koja rade sa decom trebalo da ukažu roditelju na to da dete nije spremno, jer i to može nepovoljno uticati na dete i njegov pravilan razvoj, kao i na odnos prema toj aktivnosti u budućnosti).

Ono što mi, kao stručnjaci koji rade sa decom već 15 godina, savetujemo je da dete, idealno, treba da počne da uči drugi jezik od svoje četvrte, pete ili šeste godine (u zavisnosti od spremnosti tj. zrelosti deteta), kao i da počne da se bavi nekim bazičnim sportom.

Dakle, ako je roditelj doneo odluku da dete započne proces učenja jezika, mora da shvati da je to zaista PROCES koji traje godinama, ukoliko roditelj želi da dete, jednoga dana, tečno i tačno govori drugim jezikom.

Deca u svom odrastanju prolaze kroz razne faze. U tim fazama se ponekad dešava da dete želi da odustane. Na roditeljima je da zajedno sa nastavnicima otkriju koji je uzrok tome. Dakle, koji su potencijalni razlozi (problemi) zbog kojih dete želi da odustane?

Ne sviđa mu se grupa u kojoj je – ponekad se desi da se dete nalazi u grupi dece koja brže napreduju i oseća se loše. Nekada je razlog upravo suprotan – ono samo brže napreduje od drugih i samim tim želi da bude u grupi gde će imati više izazova. Ovaj problem se može lako rešiti ukoliko postoji druga, adekvatna grupa.

Ukoliko, pak, u datom momentu ne postoji adekvatnija grupa za dete, tada se tom detetu pristupa individualno u postojećoj grupi (dakle, nastavnik mora detetu da obezbedi ono što je njemu potrebno, iako se nalazi u grupi dece koja nisu potpuno istog jezičkog nivoa).

Nekada se deci ne dopada grupa jer mu se ne dopadaju deca u toj grupi. Npr, introvertno dete u grupi ekstrovertne dece, devojčica u grupi dečaka i obrnuto. U ovom slučaju, nikako ne treba menjati grupu, već treba pomoći detetu da se izbori sa svojim emocijama. Dakle, to što se detetu ne dopada grupa u kojoj se trenutno nalazi ne treba da bude razlog za odustajanje i roditelj nikako ne treba to da podrži, već da zajedno sa nastavnicima pomogne detetu.

 

 

Došlo je do zasićenja – ovo je čest razlog zbog kog deca odustaju od započetog procesa i takođe ne predstavlja validan razlog da se prekine proces. Dakle, deca naročito u drugoj ili trećoj godini procesa učenja jezika (na način na koji mi to radimo u EC-u) pokazuju da je došlo do zasićenja. Tada često odbijaju da dolaze na časove. Roditelji treba da, u saradnji sa nastavnicina, pomognu detetu da pregura taj period. Može da se smanji učestalost dolaženja u nekom periodu, da se detetu da pozitivno potkrepljenje itd, ali nikako da se odustane. Ukoliko dete dobije poruku da može lako da odustane od svega kada mu dosadi, ono će nastaviti da odustaje i od drugih stvari i neće biti sposobno da prihvati da ono što je započeto treba i da se završi.

Dete se žali da mu je dosadno – najčešće, kada se dete konstantno žali da mu je dosadno, to zapravo znači da mu je preteško da prati nastavu. U ovom slučaju, takođe, može da se potraži adekvatnija grupa ili da se obrati posebna pažnja na dete u grupi u kojoj se trenutno nalazi (gde, naravno, druga deca i dete koje ima problem, to ne treba da primete, to je veština nastavnika sa dugogodišnjim iskustvom rada sa decom).

Učenje jezika i obrazovanje deteta je, dakle, proces koji ne podrazumeva samo memorisanje strukture jezika, već i oblikovanje navika, socijalnih odnosa, reakcija i, na neki način, karaktera deteta i treba da se odvija putem saradnje roditelja, nastavnika i sve dece u grupi ili zajednici u kojoj dete provodi vreme.

Ukoliko smo nešto zaboravili ili imate neka dodatna pitanja, tu smo!